Ibrahim Škrijelj i njegova supruga žive u Boroštici. Od svog posla, svojih deset prstiju školuju djecu, sagradili kuće u Sarajevu, Pazaru, dvije u Boroštici i vikendicu. Lijepo žive, od ujutro pet, šest kad ustanu do deset sve završe. I onda, kaže, žive po svom.
–Popijemo kaficu, pa onda idemo muzemo krave. Na jedan kraj štale ona s muzilicom, na drugi ja. Prodamo ujutro mlijeko i ponovo pijemo kafu. Kad sve završimo, istjeramo krave, bude oko devet, deset sati. Mi ne žurimo, radimo u dogovoru. Hajde ti ovo, a ja ću ono, kaže Ibrahim Škrijelj poljoprivrednik, Boroštica.
I pokušao nekoliko mjeseci u Njemačkoj, a li shvatio da nigdje nije bolje nego na svome.
–Otišao sam više da bih vidio kako je. Svaka čast, ima naših ljudi koji su se snašli. Ja im se divim, svaka im čast. Ali, većinom koji rade na bauštelu stvarno je muka. Ne bih želio da ni ja ni moje dijete živimo u Njemačkoj, da radim taj posao što većina naših ljudi rade. Kad u minut moraš sjest da doručkuješ, u minut da ustaneš, noću ideš na posao i vraćaš se noću s posla. Jedne pantalone čovjeku mogu biti pet godina. Nema kad da ih obuče, samo mu radno odijelo treba
Zato se Ibrahim i vratio kući, da bude sam svoj gazda.
–Čovjek došao da uzme 10 kg kad je vidio uzeo je 55 kilograma. Pršuta kad se donese iz uže Srbije, stoka kad se dotjera i zakolje, ta pršuta se osjeća na koncentrat, kao da je žito posebno kad se kuha. Ovo naše ne. To je prirodno. Naša paša. Zato ja uzimam samo peštersku stoku. I ta je pršuta ptva liga. Baš je dobro osušim, ima žive pršute, a ja je baš osušim dobro.
I spremni su za zimu. Samo, kaže, još da počne padati snijeg.
The post Samo je pršuta s Pešteri prva liga first appeared on SANA.
The post Samo je pršuta s Pešteri prva liga appeared first on SANA.